Bojim se tih velikih reči koje su nas načinile tako nesrećnima.
Džems Džojs
Možda nisam u pravu i možda sam u opasnosti da i sama postanem jedan od onih teoretičara zavere, ali mi se čini da postoji prilično jasan scenario po kom se populusu baci koska u vidu velike globalne teme kojom se maskira najava teških zlokobnih događaja na svetskoj pozornici koji ugrožavaju život običnog malog čoveka. I dok se većina bavi suštinski perifernom temom koja se odnosi na svega 0,03 odsto populacije kao najbitnijom na svetu, glođući se međusobno do iznemoglosti u ubeđivanju, dokazivanju i nadgornjavanju, dok se okreneš, Veliki brat je oposlio šta je naumio i servirao istrošenom javnom mnjenju kao gotovu stvar koju, hteo-ne hteo, imaš da prihvatiš, jer drugog izbora – nema.
Na takvo uverenje usmerile su me sve burnije rasprave o rodnom identitetu ili transrodnosti koje se prosto ne mogu izbeći jer su svuda oko nas – u medijima, reklamnim kampanjama, serijama, školama i najzad, sve češće i u zvaničnim državnim dekretima. Pa sad, čak i da hoćeš, teško da možeš ostati po strani, ali ako se usudiš izneti mišljenje koje makar za jotu odstupa od proklamovanog stava, rizikuješ da budeš etiketiran kao diskriminator čije se stav ne može uzeti kao validan i legitiman, isto onoliko koliko to nije bio stav nacista prema Jevrejima. Uh! Eto izazova!!! Kako sad, u ovo doba navodne slobode govora, izneti činjenicu, još gore lični stav, biti bar malo „antiprotivan“, kako je to govorio Ćopićev lik Jovandeka Babić? Da li je to čist mazohizam ili samo potreba da se sačuva neko zrnce razuma u sveopštem haosu?
Rodna raznolikost – „Baš su slatki“
Iz sećanja mi izranja scena iz vremena na razmeđi dva veka, kada smo, većinom zbunjeno, uz poneki komentar koji je bio više pitanje nego konstatacija, sa balkona naše firme, posmatrali prvu gej paradu u Beogradu. Jedna od koleginica, uvek za dva koplja ispred ostalih u podršci novotarijama, poklopila je sve komešajuće glasove komentarom „Baš su slatki“ kojim je valjda trebalo da postidi sve ostale koji ne razumeju, ne prihvataju i ne odobravaju. Posle neprijatne tišine, druga je na komentar odgovorila pitanjem „A da li bi volela da je tvoj sin gej?“ Pitanje je ostalo da lebi u vazduhu bez odgovora, sve do današnjih dana, kada je transrodnost sa društvenih margina stigla u epicentar socijalnih tema, pod firmom ljudskih prava i sloboda, i postala graničnik koji nas, zavisno od stava, deli na avangardne, savremene, moderne, liberalne (s jedne), i zatucane, primitivne, konzervativne, tradicionalne i – transfobične (s druge strane).
Priznajem, promaklo mi je svih tih godina pitanje rodnog identiteta kao socijalne teme, nekako sam ga prihvatila kao biološku datost, dok mi, od strane žučljivog pobornika transrodnosti, nije objašnjeno da je pol biološki konstrukt, a rod je društvena uloga, sopstvena percepcija sebe. Tako ispada da sam zaostala u razvoju na nivou prevaziđene, zastarele podele na ženski i muški rod, a da savremeni svet uveliko počiva na novom konceptu kreativne individue koja se uzdiže iznad tih pojednostavljenih binarnih sistema polova odnosno rodova i koja sama bira koji će rodni identitet preuzeti iz bogate palete u spektru koji već danas broji sedamdesetak mogućih opcija. Tvoj rod – tvoja stvar! Majka Priroda nije bezgrešna. Šta više, ako je suditi po epidemijskim razmerama transrodnosti, ispada da je Majka Priroda žešče zabrljala, čime pada u vodu teza o savršenstvu i skladu prirodnog poretka, sa izuzecima koji potvrđuju pravilo, čemu nas decenijama učili. Upss!
Pa, nije svejedno kad vam neko dovede u pitanje status osobe otvorenog uma, te se praćena aktuelnim slikama muškaraca u seksi ženskoj odeći, knjigama i slikovnicama koje uvode transrodnost kao novu normalnost, i čitavoj paleti jezičkih novokovanica koje sugerišu transrodnu ravnopravnost, zaputih u istoriju i ostale nauke, u pokušaju sagledavanja ovog trenda, do skora poznatog kao rodna disforija i definisanog kao poremećaj rodnog identiteta, rodni nesklad ili transrodnost.
Prema donedavnoj definiciji Svetske zdravstvene organizacije, transrodnost se smatrala mentalnim ili poremećajem u ponašanju, a tek nedavno, tačnije 2014. godine podnet je zahtev da se skine sa liste Međunarodne klasifikacije bolesti i srodnih zdravstvenih problema. Nakon pojave psihoanalize, na homoseksualnost je počelo da se gleda kao na poremećaj, a homoseksualne osobe su dobrovoljno ili prisilno odlazile na terapije. Ne tako, davno, sve do sredine devedesetih i najliberalnije zemlje, imale su prilično rezolutne stavove. Na primer, francuska stručna, medicinska i pravna javnost, istrajno se protivila usavršavanju procesa promene pola. Štaviše, težnja za promenom pola kvalifikovana je kao “pomahnitalo nastojanje psihijatrijskih slučajeva s izuzetnim negiranjem realiteta. Operativna promena pola smatrala se kao sakaćenje zdravog, reproduktivno sposobnog tela a sakaćenje se smatralo kao jedna od zabranjenih radnji raspolaganja sopstvenim telom, jer te radnje imaju za posledicu trajno umanjenje fizičkog integriteta.
Istorija transrodnosti – od prihvatanja preko odbacivanja do nametanja
No, dobro, svi znamo da istorija svedoči o ovoj pojavi još u doba drevnih civilizacija, iako se tim vremenima ne mogu pripisati savremeni koncepti kojima seksualno opredeljenje definiše identitet. Pre bi se moglo govoriti o homoseksualnosti kao nekoj vrsti funkcionalne prakse nego orijentacije. Kao što je, na primer, na prostorima bivše nam domovine bila virdžina, biološka žena koja je u cilju očuvanja loze funkcionisala kao muškarac.
Antička Grčka je negovala homoseksualne odnose kao sastavni deo svoje kulture, o čemu su ostali brojni zapisi. Uobičajeno je bilo da odrasli muškarac, kao erast (ljubavnik) ima mlađeg muškarca, eromenosa (ljubimca). Veza bi obično počinjala u vreme kada je odrasli muškarac u svojim dvadesetim, a dečak tek ušao u pubertet; i trajala bi dok ljubavnik ne napuni trideset i oženi se, ali je mogla da traje i neograničeno ili da se završi ranije. Ova veza nije bila primarno seksualna, već je erast imao status mentora, sličan onom kakav su imali muški rođaci ili staratelj i bio je odgovoran za obrazovanje i vojni trening dečaka. Među ženama poznata je pesnikinja Sapfo, koja je imala školu za devojke, kao i rutiali bahatkinja. Pederastija je bila praksa uglavnom dokonih aristokrata, koji su na ovaj način prenosili svoje vrednosti sa generacije na generaciju.
Za razliku od Grka, Stari Rim je tokom postojanja menjao odnos prema ovoj pojavi. Dok su homoseksualni odnosi bili zabranjeni u doba republike zakonom i smatrani devijantnim, u prvoj polovini carskog perioda bili su prihvaćeni i praktikovani, čak i od strane careva. Tokom Rimskog carstva zabeleženi su i prvi istopolnoni brakovi u istoriji. Tako se, na primer, car Neron venčao sa trojicom muškaraca. Ova venčanja nisu kao preduslov imala promene u rimskim zakonima, jer je brak bio ugovor između pojedinaca u koji se država nije mešala.
Potom je društveni odnos prema homoseksualnosti je postao negativniji, da bi sa u hrišćanskom periodu postao potpuno netolerantan. Car Teodosije je 390. zabranio istopolne odnose preteći smrtnom kaznom. Ista kazna je bila predviđena i u Justinijanovom zakoniku od 538. godine do kraja Vizantijskog carstva. Padom Rimskog carstva, evropska društva su vremenom postajala sve netolerantnija prema homoseksualnosti, a verske vlasti počele su sistematski da progone homoseksualne osobe od 12. veka.
Tokom renesanse desile su se brojne kulturne i političke promene, ali presija nad LGBT osobama ne samo da je nastavljena, već je ovo bio period najvećih pritisaka na njih, kako od strane crkvenih, tako i od državnih vlasti širom Evrope. Tek je Francuska revolucija ukinula sva krivična dela za koja se smatralo da su izmišljena, uključujući i homoseksualnost koja je slobodno nastavila da postoji prilagođavajući se terminološki novim vremenima.
Tata, kupi mi novi pol…
Dakle, u ovoj “velikoj” temi koja je preplavila planetu, gde se regioni i zemlje prosto utrkuju ko će brže, bolje i temeljnije da prihvati pravne, socijalne, obrazovne i medicinske okvire koje definiše nova realnost, a koja bi trebalo da postane nova normalnost, postoje jednostavne stvari koje nisu sporne – ni danas, niti ikada kroz istoriju civilizacije. Rodna disforija postoji. Oduvek. Među ljudima i među životinjama. Prema podacima iz Vodiča za trans osobe u Srbiji, na svakih 3000 rođenih, rodi se po jedna trans osoba, statistički 0,03 odsto ukupne populacije. To je redak poremećaj rodnog identiteta koji se opisuje kao nesklad između roda i anatomskog pola. Najčešće se javlja u vrlo ranom uzrastu kod dece koja se osećaju kao devojčice zarobljene u telu dečaka i obrnuto. Takva deca često izrastaju u nesrećne i depresivne ljude, neprihvaćene od porodice i društva. Za njih su hormonska terapija i operacija promene pola jedino izbavljenje iz stranog tela i mogućnost da se vodi ispunjen život. Kod nekih se kvalitet života nakon toga zaista poboljša, kod nekih nažalost ne, pa nije redak slučaj reverzibilne operacije.
A šta je onda sporno? Funkcionalizacija ovog fenomena, u kom se stvara prostor za manipulisanje posebno među mladima čije su glave tokom odrastanja ionako prepune dilema i pitanja koja znatiželjno traže odgovore. U klimi koja se stvara, pod pritiskom propagandne mašinerije, posredno se, po prirodi nesigurna mladost usmerava na ideju da sve što je muči tokom odrastanja je tek posledica zarobljenosti u pogrešnom polu. I tako nastaje moda masovnosti u kojoj se “prepoznaju” i oni koji biološki nisu predisponirani na transrodnost.
U poslednjih desetak godina beleži se ogroman rast broja dece koje u ranom pubertetu biraju drugačiji rodni identitet. Ne postavlja se više pitanje jesu li zreli za takvu odluku, ili su samo zbunjeni promenama u svom telu. Lakonski im se potvrđuju novi rodni identiteti i šalju se na proizvodnu traku transrodnih osoba. Roditeljska uloga, na žalost, svedena je na emotivno ucenjenog, pasivnog saučesnika. Biznis preuzima stvar u svoje ruke i diktira pravila.
A put promene pola nije jednostavan. Počinje hemijskom opstrukcijom prirodnih hormona čije posledice još uvek ne možemo da sagledamo. Slede testosteronski ili estrogenski kokteli, mastektomije i kastracije. Sve češće kao rođendanski poklon od roditelja može da se dobije priželjkivani novi pol, da se slaže sa izabranim rodom?! Što ne znači da će ga osoba zadržati trajno. Ako joj se ne svidi, za par godina može da se vrati u prvobitni ili neki drugačiji, status. Operacijom naravno. Šta sve može da bude nus pojava ovakvih intervencija, teško je zamisliti, mada se može naslutiti analogijom sa estetskim intervencijama koje su kod mnogih tokom godina dale kontra efekat od željenog.
Amerikanci – od smrtne kazne do medicinskog biznisa za transrodne
U Americi, u kojoj pre šezdesetak godina vlasti u Njujorku nisu dozvoljavale služenje pića u barovima za gej osobe i u kojoj je smrtna kazna za homoseksualce ukinuta tek 1873, pre 15 godina (2007) postojala je jedna pedijatrijska klinika za promenu pola, danas ih ima 300! Stručnjaci koji se bave osetljivim pitanjima rodne disforije danas nose titulu afirmatora roda. Jedan sastanak sa takvim stručnjakom i dečak koji često još nije ni u pubertetu dobija potvrdu da je devojčica. I obrnuto. Roditeljima se objašnjava da im je dete transrodno, da je stopa samoubistava kod trans dece ogromna i da mogu da biraju hoće li radije imati mrtvog sina ili živu ćerku.
Kod nas, koji smo često proglašavani konzervativnima po pitanju transrodnosti, u Beogradu se još od 1989. obavljaju operacije promene pola u četiri specijalizovana centra za ovu vrstu intervencije, gde često dolaze stranci zbog znatno nižih cena usluga. Transrodna osoba je na čelu srpske vlade već drugi mandat zaredom.
Naravno, nemam ništa protiv da se definišu prava transrodnih osoba i njihovih potreba. Kao što treba da se definišu prava (patuljastih) ljudi niskog rasta, samohranih majki ili obolelih od Daunovog sindroma… Ali se sve u meni buni protiv nametanja masovnosti i veštačkog stvaranja novih transrodnosti tamo gde ih nema. Lično ću, po cenu etikete transfobične osobe, ostati “zarobljena” u tradicionalnim okvirima binarne podele koja je prirodno dominantna, ali ću ostati upitana ko stoji i s kakvom namerom iza ove agende brisanja rodova, obesmišljavanja roda ukorenjenog u polu, potiranja uloge roditelja i porodice i trans agresije pod zastavama ljudskih prava. Zato što mi se čini da se time nanosi nepovratna šteta generacijama dece. Sem, ako upravo to nije cilj Velikog brata?
