Protivnici, filosofski, Žana Buridana izmisliše magarca kako bi ismejali njegovu tezu da čovekova volja deluje na osnovu motiva. I siroto magare, koje su postavili između dva istovetna motiva, odnosno plasta sena, nemogade da se odluči, te skapa od gladi.
Elem, magarac ne beše ništa više Buridanov, nego što je lav njegov. Prvi, mada izmišljen, beše njegov „savremenik“ i ismeja tezu o motivu i volji, dok ovaj drugi stvarno postoji, ali u XXI veku, i nema pojma ko je Buridan bio.
Moj pas, imenom Lav.
Prizor sličan onom iz priče o magarcu: životinja stoji pred dva apsolutno jednako privlačna i jednako udaljena izazova.
Lava, poznatog psećeg ženskaroša, je na kraju jutarnje šetnje sačekalo iskušenje jednakih motiva. Naime, stazom prema nama dolazile su dve ženke. No, ne lezi vraže, pre nego stigoše do nas, jedna skrenu levo, a druga desno. Budući jednako udaljene od njega, Lav zastade u nedoumici za kojom poći. No, dok je magarac, valjda, neodlučno stajao pogledajući čas u jedan, čas u drugi plast ukusnog sena, Lav je svoj pogled, zamišljen, nehotice odvratio od keruša i okrenuo tlu. A onde je ležala narandžasta nagrada koju on uhvati među zube i, bogatiji za još jednu lopticu, sigurnim korakom nastavi svojim, pravim putem.
Pitam se sad kamo (jednaki) motivi i neodlučnost uistinu vode čoveka: do tužnog ishodišta ili neočekivane dobiti? I, uostalom, do koje mere čoveka neodlučnost zaslepiti može da ne opazi „dobit“ koja pred njim stoji?
