Ipak, poželim neko pismo

Kada se pre par godina u novinama pojavila vest da su građani sa poštansko-telegrafskog područja 030, odnosno Borani, Majdanpečani i Boljevčani, bezmalo postali rekorderi u slanju pisama jer su tokom te, 2003-će, poslali 2,5 miliona pisama, najviše u Beograd, pomislila sam na tren da se u modu vratilo staro dobro, doduše sad već pomalo staromodno, pisanje pisama. Skoro da nisam  mogla da se setim kad mi je neko poslao pismo, a da ono nije bilo bankarski izveštaj, opomena za neplaćene račune ili, ne daj bože, sudski nalog. Zbilja, možete li se Vi, poštovani čitaoče, setiti kad ste poslednji put dobili od nekoga  pismo a da ono pri tom nije od nekog nadležnog organa? Znate, ono, obična bela koverta sa rukom ispisanom adresom primaoca i pošiljaoca, a unutra – od ljubavnih izjava do prijateljske znatiželje, od razmene misli, stavova i pogleda pa do brige za nečije zdravlje ili tek izraz najobičnije potrebe da se nekom odnekud javiš i tako mu kažeš kako misliš o njemu, da ti je drag i da ima posebno mesto u tvom životu.

Nekad smo ih strpljivo, s pažnjom i ljubavlju, pisali i slali, još nestrpljivije isčekivali da stignu. Oni su u svetu nerazvijenih (!?) komunikacija bili spona izmedju srodnih duša u različitim krajevima sveta. Danas su izgleda kao poslednji bastion odbrane pisma ostale neke institucije koje su učinile da jedna nežna emotivna kopča sa ovim već pomalo arhaičnim vidom komunikacije polako preraste u odbojnost. Ko bi se normalan još radovao pismu-opomeni, pismu-pozivu na vojnu vežbu, pismu-obaveštenju da vas je radar snimio kako ste prekoračili dozvoljenu brzinu, sa uredno priloženom uplatnicom na kojoj je ispisan iznos kazne? Ovakve institucije kao pošiljaoci su sasvim spontano i slučajno postale neoficijelni promoteri novog vida komunikacije bez koga mlade generacije prosto ne mogu da zamisle svoje postojanje – elektronske pošte.

Na žalost, ni onih rekordnih 2.5 miliona poslatih pisama s početka teksta  ne znači  da su se vratila stara, lepa vremena pisanja pisama. U pitanju su bile  nagradne igre na sreću!

U mreži svih mreža

Dok je nastanak Svetog pisma bio proces koji je trajao šesnaest vekova, za novo “sveto pismo” Internet trebalo je svega par decenija. To novo infromatičko čudo koje se definiše i kao “mreža svih mreža”, “informacioni autoput”, “globalni kovčeg sa blagom” i slično  za kratko vreme premrežilo je celu planetu.

Preteča Interneta je ARPANET – projekat Ministarstva odbrane SAD-a realizovan šezdedesetih godina i namenjen vojnim potrebama. Kasnije mreža povezanih računara postaje igračka za naučnike, a danas predstavlja stotine miliona kompjutera širom zemljine kugle povezanih u jednu jedinstvenu mrežu. Svakog dana mreža se širi uključenjem novih kompjutera. Ideja Interneta je proistekla iz ideje lokalnih kompjuterskih mreža u pojedinačnim kompanijama koje su omogućavale deljenje resursa i razmenu fajlova i pošte u okviru jedne organizacije. Ovaj koncept je jednostavno proširen na čitav svet.

Brzina Interneta povećava se iz dana u dan. Sa nekadasnjih 64 Kb/s. Vrlo brzo se stiglo do megabajta kao merne jedinice, a  danas u razvijenim zemljama sveta  eksperimentiše se sa gigabajtima (Gb/s).  Bez namere da zbunim čitaoca navodjenjem brzina prenosa podataka htela smo samo da ukažem da svakodnevno povećanje brzine globalne mreže prakticno znači za krajnjeg korisnika lagodniji i lakši način dolaska do podataka.

Internet je globalni komunikacioni sistem iz prostog razloga što obuhvata čitavu planetu, i iz najmanjeg mesta u jednoj zemlji moguće je uspostaviti komunikaciju za nekoliko sekundi sa osobom koja se nalazi na potpuno drugom kraju planete.

Ono što je Internet učinilo tako popularnim je, pre svega, softver za njegovo korišćenje. Razvoj tehnologije zamenio je komande znane samo kompjuterskim ekspertima sa vrlo, jednostavnim, na ikonama zasnovanim komandama, razumljivim i pojedincima koji nemaju posebna znanja iz oblasti tehnologije; zatim univerzalnost pristupa, jer veliki broj kompanija širom sveta nude online pristup Internetu sa bilo koje lokacije gde postoji telefonska linija. Tu su i niski troškovi, fantastično velika dostupnost informacija, neprestano povećanje broja korisnika Interneta, broja provajdera, i kompanija koje posluju putem Interneta. Najzad, kad se zavrti priča, onda na popularnost lančano utiču i faktori prestiža i statusa jer veliki broj kompanija i pojedinaca iz razloga što ne smeju sebi dozvoliti tehnološko zaostajanje u odnosu na konkurenciju pojavljuju se na Internetu.

Internet otvara zaista fanatastične komunikacije, do pre par decenije nepojmljive prosečnom umu. Pojedinac koji se preko svog kompjutera na poslu ili preko onog kod kuće uključi u globalnu kompjutersku mrežu može razmenjivati elektronsku poštu (e-mail) sa bilo kojim korisnikom Interneta na bilo kojoj lokaciji na planeti, učestvovati u offline i online diskusijama putem elektronske pošte sa velikim grupama pojedinaca, preuzimati fajlove (Download files) sa udaljenih WEB prezentacija ili računara i ostavljati fajlove (Upload files) na udaljene WEB prezentacije ili računara uz pomoc FTP (File Transfer Protocol) funkcije, čitati kompleksne dokumente koristeci “Hypertext”, čitati multimedijalne dokumente koji se nalaze na WWW-u (“World Wide Web-u”) koji sadrže tekst, grafiku, zvuk, i video korišćenjem inteligentnih čitaca WEB prezentacija, programa kao pto su Netscape, ili Explorer. …..

Tehnički korak ili prelomna tačka?

Prednostima Interneta odnosno elektronskog pisma tu nije kraj. Nema odlaska u poštu, nema kupovine i lepljenja markica, nema grickanja noktiju u iščekivanju bez kraja, nema ljutnji na tog usporenog tromog poštara koji je verovatno još i nemaran….samo sedneš za računar, nekoliko puta klikneš i dok se okreneš, već je i odgovor stigao… I sama sam, iako “skeptik po rođenju i ubeđenju” prihvatila oberučke obilje prednosti elektronske pošte. Pisma redakciji “Knjižara”, pisamce sestri u Peking, drugarici u Torontu, i dok popijem gutljaj kafice ušuškana u udobnost svog prostora, eto odgovora. To više nije samo savladjivanje prostornih, već i vremenskih barijera. Ipak, neki umni ljudi su još davno spoznali da “pismo našem umu nudi osnovni mentalni okvir, a s druge strane i moćan analitički princip.” Stoga prelaženje iz usmenosti u pismenost, kao i iz jedne pismenosti u drugu, nije samo tehnički korak nego i prelomna tačka u obrascima učenja i saznanja. Otuda ta pojednostavljenost elektronske komunikacije i njena globalna uniformonost, pored nespornog džinovskog iskoraka napred u tehničkom smislu, može zapravo značiti u jedan isto toliki korak unazad u socijalnom, emotivnom i mentalnom smislu.

Ljudsko biće je podložno dubokom uticaju pisma uopšte, pa i pisma kao vida interpersonalne komunikacije. Ako je pismo trag svake kulture, ono je u isti mah i deo intelektualne opreme svakog njenog člana. Ovo se pokazuje i u svakodnevnoj komunikaciji. Setimo se samo emotivnih reakcija na sopstveno pismo, naročito kada se ono simbolički poveže sa nacionalnom ili nekom drugom pripadnošću, ili nalaza da se obeležja različitih pisanih tradicija pojedinih naroda u nekim slučajevima mogu dovesti u vezu sa specifičnostima sistema pisanja u kojima su oblikovane.  Pismo kojim se svako od nas služi utiče na jedan vrlo senzibilan, posredan i svakako ne dovoljno proučen i objašnjen način, na našu percepciju i opažanje  kojima sagledavamo svet oko sebe i relacije unutar njega. Otuda su vekovima unazad pisma koja su ljudi medjusobno razmenjivali ostavljala značajan trag i pečat.

Neka od njih  danas imaju antologijsku vrednost. Setimo se samo ramene pisama izmedju  Tesle i Marka Tvena, ili onih u kojima su Hese i Jung razmenjivali misli i stavove….Pa pisma Van Goga bratu Teu, ili čuvena pisma Milene Jesenjske Kafki, pa pisma Majakovskog Ljilji Brik ili Balzaka grofici Handskoj….Jesenjinovo stihovano “Pismo majci” skoro da je postalo definicija neraskidivosti i tanane slojevitosti emocija među najbližima, a Onjeginovo pismo Tatjani opevano u Puškinovoj poemi “Evgenije Onjegin” bilo je nezaobilazna tačka emotivnog sazrevanja generacijama unazad. Nekako ne mogu, uprkos uloženom naporu, da zamislim da bi bila zapamćena i sačuvana do danas kao neka elektronska pošiljka  prosledjena promtno kroz etar preko nekog provajdera. Ne samo zbog toga što još nismo izgradili odnos prema čuvanju eletronskih zapisa kao što smo ga imali prema čuvanju kovertiranih papira, već pre svega što bi osebujnost napisanog rukopisom na papiru, uverena sam,  bila svedena na ogoljenost pukih činjenica u elektronskoj formi.

Kada sam dvema tinejdžerkama današnjice pokazala svoj pomalo požuteli i iskrzani spomenar koji kao relikviju čuvam decenijama i u kom su sačuvana najvažnija pisma koja sam dobila u životu, one su prvo pomalo zatečeno i s nerazumevanjem pogledale u mene, a onda jedna u drugu onim čuvenim “o čemu to ona priča?” pogledom. “Pa to sve može SMS-om ili mailom”, rekla je jedna od njih, tek da ih spase neugodnosti situacije, dok je druga dodala “A ko Vas je toliko smarao na šest strana i to tako ružnim rukopisom?” Naravno, odustala sam od objašnjavanja da je rukopis deo identiteta svakog od nas. Njima je izbor Ariel, Times New Roman, a vrhunski romantičari današnjice eventualno koriste neko serifno pismo. Sve to u nekom od ponudjenih Template odnosno tipiziranih obrazaca u koje ce udenuti nekoliko svojih (kratkih!) rečenica – jer vreme je novac. Ne samo da nema ko da piše već je sve manje onih koji imaju vremena da čitaju. Otuda mnoga elektronska pošta završi u Recycle Binu, nepročitana. To se pismima “iz doba jure” vrlo retko dešavalo. Izazov otvaranja koverta bio je preveliki čak i kad ste tako ljuti i besni na pošiljaoca.

Ostala sam, posle njihovih opaski zapitana kako objasniti mladom naraštaju, “ogrezlom” u elektronskom komuniciranju, da je pismenost nešto više od veštine čitanja i pisanja, da je to istinska vežba uma, uporediva sa jačanjem tela kroz fizičke vežbe, jedna potpuno nova “tehnologija intelekta”, kako je nazivaju neki autori; da je čovek, otkrivajući mogućnost pisanja, otvorio sebi put u jedan novi mentalni svet, a pisanjem pisama – u svet emocija, bez kojih ćemo sve uzaludnije tragati za odgovorom na ono čuveno biblijsko “Quo vadis, Domine?”

Hronologija razvoja pismenosti

PREMA sistematizaciji profesora Radivoja Pešića pismenost se razvijala sledećim hronološkim redom: protopismo Lepenskog vira (8000-6000. godine pre naše ere), vinčansko pismo (5300-3200. god. p. n. e.), sumersko u Mesopotamiji (3100. godine p. n. e. do 75. godine naše ere), protoindijsko (oko 2200. godine p. n. e.), kinesko pismo (1300. godine p.n. e.i traje i danas), egipatsko pismo (3000. godine p.n.e. do 400. godine naše ere), kritsko pismo (2000-1200. godine pre naše ere) i hetitsko pismo (1600-777. godine p.n.e). DREVNO skandinavsko pismo rita (runa) znači urezivati, isto značenje ima i englesko to write i nemačko reissen, ritzen. Grčko grafeint (grebati) znači pisati, urezivati, usecati. Latinsko skribere (škrabati), nemačko schreiben i englesko scribe, inscribe.
Čovek je prvo urezivao, utiskivao svoju misao na kamenu, drvetu, koži ili metalu. Zato se i smatra da je najranije pismo piktografskog karaktera i da se potom razvija u klinasto i hijeroglifsko pa tek onda u – slovno.