Čovek je najbliži sam sebi
kada dostigne ozbiljnost deteta u igri.
Heraklit
Jedan mali usvojeni pas toplih smeđih očiju i radoznalog pogleda, živahan i razigran, vratio je na velika vrata u moj život – igru, u njenom izvornom, čistom obliku. Sa tim preslatkim stvorenjem, na prvi pogled sasvim običnim primerkom životinjske vrste, otkrila sam ponovo čudesnu magiju igara, sve blagodeti koje proizvode ove aktivnosti koje neosetno isčile kako čovek odrasta, i njihovu lekovitu snagu. Taj psić o čijem bi se repiću kojim izražava paletu osećanja mogao esej napisati, podsetio me na radosti davno zaboravljenih dečijih igara i lepote svih onih igara na koje smo nailazili tokom života kao na važne znakove pored puta koje često nismo umeli pročitati na pravi način. Zašto igra nestaje sa odrastanjem? Ili se, pak, transformiše u oblike “primerene” odraslima koji, iako se još uvek zovu igrom, nemaju ni snagu ni lepotu iskonskih formi?
Možda je razloge najbolje razumeo naš nobelovac Ivo Andrić koji je svekolika ljudska uverenja i doživljaje sažeo u formulaciji igre kao “ponajteže i najvarljivije od svih umetnosti, čak ozloglašene i opasne stvari.” Pa ipak, u svom delu Aska i vuk ostavio je jedan od najvrednijih spomenika upravo – igri. “Mi i ne znamo kolike snage i kakve sve mogućnosti krije u sebi svako živo stvorenje. I ne slutimo šta sve umemo. Budemo i prođemo, a ne saznamo šta smo sve mogli biti i učiniti” – zapisao je u ovoj umetničkoj basni prepunoj simbola, u kojoj se plemenitost čudesne igre uhvatila u koštac s drevnom igrom sudbine u borbi za život i opstanak. Askina igra simboliše “instinktivan otpor protiv smrti i nestajanja koji u svojim najvišim oblicima i dometima poprima oblik samog života”.
Igra – svrhovitost bez svrhe
Zašto se odričemo lepote i radosti igre, ubeđeni da odraslom čoveku pripadaju samo odgovornost, rad i obaveze? A čovek je zapravo čovek tek u igri jer ”on se igra samo onda kad je u pravom značenju reči čovek, i on je samo onda čovek kada se igra”, kako je to nemački pesnik Fridrih Šiler objasnio.
Zašto onda naše “igre” prerastaju autentične oblike oslobođene od ciljeva, potreba, odgovornosti i niza drugih uslovljenosti, postajući utilitarno sredstvo u funkciji nečega ili nekoga? Kako izgubimo tu spontanost, uprežući se u nužnost i potrebu, ako je igra “svrhovitost bez svrhe”, kako je to Imanuel Kant definisao, protivteža ozbiljnosti i potvrda postojanja odnosno života? Zašto nam je lakše da od igre napravimo zanat, profesiju umesto obrnuto, zbog čega su nam savremeni raspoloživi pojmovnici prepuni svedenih, formalnih, uglavnom ekonomskih određenja igara koja, pak, s igrama skoro da nemaju nikakve veze?
Kako je igra praktično stara koliko i čovečanstvo, starija od svih kultura, pa i samog čoveka, nezaobilazna je komponenta ljudskog kolektivnog iskustva. Ipak, prve naučne studije vezane za teorijska razmatranja igre kao fenomena, pojavljuju se relativno kasno, krajem devetnaestog i početkom dvadesetog veka. S obzirom na svoju specifičnost, igra se teško može smestiti u sistem i omeđiti formalnim okvirima. Pokušaji definisanja ukazuju na njenu simboličnu funkciju koja je skopčana sa životom i slobodama koje pruža.
Dečje igre – delotvorni pedagozi
Malo je reči koje imaju tako široku lepezu značenja kao reč „igra” ‒ dečja igra, sportska igra, okretna igra, društvena igra, igra na sreću, video-igra, igra znanja, ljubavna igra, ratna igra… Da li je posredi jezičko siromaštvo ili imamo posla sa jednim zaista neobičnim pojmom za koji ni drugi jezici nisu pronašli potpuno adekvatne termine? Jedan od prvih teoretičara igre, austrijski filozof Ludvig Vitgenštajn, zaključio je da igru nije moguće definisati jednom sveobuhvatnom definicijom, već da je za potpuno razumevanje suštine igre potrebno objediniti niz definicija pojedinih segmenata tog pojma. Ipak, holandski istoričar Johan Hejzinga spakovao ju je u formulaciju “dobrovoljne radnje ili delatnosti koja se odvija unutar nekih utvrđenih vremenskih ili prostornih granica, prema dobrovoljno prihvaćenim, ali obaveznim pravilima, kojoj je cilj u njoj samoj, a prati je osećaj napetosti i radosti te svest da je ona nešto drugo nego običan život.”
Zaista, svet igre je jedan poseban svet u kom ne važe pravila svakodnevnog života i u kom se, svesno ili nesvesno, traga za onim skrivenim i zapretenim u samom igraču. Igrajući spoznajemo, stičemo znanja i učimo ponašanja, razvijamo strpljenje i umešnost. Imaginarnim svetom igre nadopunjava se i kompenzuje realni postojeći. Osim smisla, svaka igra, nezavisno od toga ko je i kada igra, pruža slobodu kojoj ljudsko biće iskonski teži odnosno mogućnost da je počnemo i završimo kad želimo.
Bez igre ne bismo uspeli ni da odrastemo. Dečje igre su oduvek bile delotvorni pedagozi, s velikim uticajem na razvoj svakog deteta. Važni psihološki procesi koji se pokreću igranjem imaju važnu ulogu u formiranju karakternih osobina deteta. Psiholozi ih smatraju nehotičnim činom razvoja jer se deca kroz igru pripremaju za buduće aktivnosti. U toj igri se odražavaju odnosi deteta, ne samo prema spoljnom svetu, nego i prema osobama i zbivanjima u spoljnom svetu.
Hleba i igara
Stare civilizacije kroz raznovrsnost igara osvetljavale su stranice svoga postojanja, o čemu svedoči misao da je „igra živi simbol“. Poznati su brojni primeri rimskih, grčkih, kineskih, indijskih, egipatskih igara čija spoljašnja, prividna ispraznost i besmislenost ne narušava njihov simbolizam – igre su oduvek bile suština i duša ljudskih odnosa. Javne i privatne igre u antičko doba fasciniraju svojom raznovrsnošću. Fascinantan je podatak da je u doba Rimskog carstva evidentirano celih 77 dana rezervisanih za igre, a 354. godine ta je brojka dostigla čak 177 neradnih dana, od kojih je 101 bio namenjen scenskim priredbama, 66 događanjima na hipodromu i u cirkusima, a 10 dana gladijatorskim igrama.
Panem et circenses, hleba i igara, Juvenalove reći prezira upućene Rimljanima, zapravo iskazuju nešto bitnije o čoveku: njegov iskonski i trajni impuls, njegove dve vitalne potrebe, i to ne samo u svim velikim stvaralačkim epohama. U svome danas već klasičnom delu objavljenom 1937, Homo ludens, već pomenuti profesor Hejzinga piše: “U nastanku svih velikih oblika kolektivnog života nalazi se, krajnje aktivan i plodan, faktor igre… Poezija je rođena u igri i nastavlja da živi od oblika igre. Mudrost i nauka ispoljile su se u svetim igrama takmičenja. Pravo je moralo da se iščauri iz društvene igre. Pravila oružane borbe, konvencije aristokratskog života osnivale su se na oblicima igre.”
Koju igru igraš?
Dvadeset godina kasnije Rože Kajoa, u eseju Igre i ljudi, izgrađuje potpunu klasifikaciju igara i na osnovu nje daje ocenu njihovog značaja. Jedna civilizacija i unutar nje jedno doba mogu biti karakterisani svojim igrama. Principi igre su žilave i vrlo razgranate opruge ljudske delatnosti, one ostavljaju dubok pečat na razne tipove društva. Isto tako i na život pojedinca, jer zreo čovek može da se igra sa isto toliko predanosti koliko je pokazuje i dete. Iako katkada od njega zahteva veći utrošak energije, veštine, inteligencije ili pažnje, igra često može i odraslog da zainteresuje toliko da je stavi ispred obaveza. Ta sloboda, ta intenzivnost, činjenica da mu se delatnost koja se razvija u jednom odvojenom, idealnom svetu, zaštićena od svake fatalne posledice, objašnjava kulturni značaj igara i mogućnost da se kroz njih otkrije i razume stil i vrednost svakog društva, ali i profil svakog pojedinca. “Reci mi šta se igraš, pa ću ti reći ko si”, zaključuje Kajoa.
Kad zgasne igra, zgasnuo je život
Iako igra kao nezaobilazna vrednost egzistencije nikad nije formalno osporavana, u savremenoj kulturi, u kojoj su zapostavljene vrednosti spontanog, kreativnog i maštovitog u korist pragmatičnosti i unifikacije, svet igre je ozbiljno ugrožen. U današnje vreme koje prividno obiluje najrazličitijim igrama, od igre je ostao samo – naziv. Jer igra prestaje tamo gde počinje interes, a profit se pojavljuje kao ključni imperativ. Paradoksalno, ali napredak tehnologije u kom su sva čudesa moguća, sveo je široki spektar igara, uglavnom na video-igrice, često previše pojednostavljene i nasilne, od čijih posledica koristi imaju samo proizvođači i psihoterapueti, baveći se decom izgubljenom u virtuelnom svetu, jednako, ako ne i više zavisnički orijentisanim kao od najjačih droga.
Nažalost, nije iskorišćena mogućnost superiornih tehnologija da se osmisle igre u kojima centralni sukob ne prerasta u nasilje i brutalnost, već ostaje u granicama lepog i zabavnog, a nekada čak i poučnog, što su osnovna obeležja igre kroz istoriju. Tinejdžeri koji u video-igricama grade virtuelni identitet kako bi nadomestili nezadovoljstvo svojim realnim identitetom, zabavu dovode na prag psihoze.
Psiholozi odavno sugerišu opreznost kada nešto hoćemo da nazovemo igrom, jer smo skloni tome da igru shvatamo preozbiljno, a ona tada prestaje da bude igra. Fudbaler koji profesionalno igra fudbal više se ne igra već radi i zarađuje, obavlja svoju profesiju. Njegov cilj je postizanje gola i osvajanje pobede, a ne lepota igre. Zato publika već dugo nema priliku da uživa u lepoti dinamičnih kratkih pasova, brzih driblinga i virtuoznih pogodaka. S druge strane, takvoj “igri” publika su huligani koji se obračunavaju na utakmicama kako bi „podržali” svoj tim, čime dodatno oduzimaju sportu draž igre. Slično je i sa svim ostalim igrama koje su se profesionalizovale.
Sociolog Ratko Božović ozbiljno je zabrinut za budućnost čovečanstva zbog degradacije igara: “Igra koja računa na sredstva nasilja osudila se na to da pomrači svoju suštinu i svoje blistave mogućnosti. Demonska moć igre razara i samu igru. Igra koja ne zna za svoje granice, a realizuje se van uma i pravila, uvek rizikuje da se pretvori u nasilje. A tamo gde nema protivljenja dinamičnih životnih formi obezličenom i rutinskom svetu, nema ni čudesnih mogućnosti zavodnice igre.”
A suština igre je u tome da bude lepa i zabavna sama po sebi, i da postoji samo radi toga. U savremenom reduktivnom svetu sve više nedostaje jedan homo ludens, biće koje se slobodno igra. Zato što su granice igre istovremeno i granice ljudske slobode. A kad zgasne igra, zgasnuo je i život.
Olimpijske igre – Citius, fortius, altius
Moderni olimpijski pokret svoje korene duguje antičkim olimpijskim igrama, koje su održavane u Olimpiji na Peloponezu, svetilištu posvećenom bogu Zevsu. Moto Igara “Citius, fortius, altius” (Brže, bolje, hitrije) odražavao je njihovu oslobođenost od pragmatičnih interesa i favorizovao ideale slave, časti i izvrsnosti. O početku olimpijskih igara nema pouzdanih podataka, a najstariji pisani trag vodi u 776. godinu pre nove ere. Međutim, prvi poznati pobednik Koreb je Sokratov savremenik (oko 400 godina p.n.e), ali smatra se da su bliži istini oni koji procenjuju da su prve igre antičkog doba održane oko 1.500 godina pre Hrista. Tome u prilog ide i tekst nađen na jednom disku iskopanom u Olimpiji: “Asklepijad, pentatletičar posvećuje ovaj disk Zevsu na 225. olimpijadi”…
S obzirom da su Igre održavane svake četiri godine, jasno je da njihova starost seže mnogo dublje u prošlost od 776. godine p.n.e. i Aristotelove tvrdnje da ih je tada osnovao Ifitos iz Elisa. Olimpijski sportovi u drevnoj Grčkoj bili su trčanje na kratkim i dugim stazama, rvanje, borba pesnicama, pankration (kombinacija rvanja i borbe pesnicama), petoboj (trčanje, skok udalj, bacanje diska, bacanje koplja, rvanje) i konjske trke, a za vreme održavanja Igara proglašavano je primirje i grčke državice su obustavljale ratove. Period između igara zvao se olimpijada.
Igre je ukinuo rimski imperator Teodosije II 394. godine nove ere zbog njihovog paganskog porekla, a obnavljanje Igara u moderno doba i osnivanje Međunarodnog olimpijskog komiteta i olimpijskog pokreta inicirao je Francuz baron Pjer de Kuberten potkraj XIX veka. On se prvi put založio se za obnavljanje olimpijskih igara kao “periodičnih sportskih takmičenja omladine celog sveta koja bi doprinela uklanjanju nacionalnog rivalstva i nesuglasica verske, političke i rasne prirode”.
