Close
Ništa nije prljavije od čistog samoljublja.
Margaret Jursenar

Doba smernosti i odmerenosti je po svoj prilici zauvek isčezlo s javne scene. Kao da je gumicom izbrisano iz društvenih normi, aktuelnog vokabulara, iz poslovne i privatne komunikacije – neosetno, dok smo se bavili svojim sopstvom. Ni savremena umetnost i literatura nisu odolele zavodljivom šarmu narcizma – “ja” je potisnulo “mi” i postalo najčešće  korišćena zamenica. Svoje odraze više ne tražimo u tuđim očima i srcima, već se samozaljubljeno zagledani u auto kamere i instagrame, sve više i češće obraćamo – samo sebi. Savremeni narcisi, autentični i prinudni, grandiozni i ranjivi, dramatični i oni malo tiši, svode socijalne relacije na tehno komunikaciju, a raskošnu, bogomdanu, paletu ljudskih emocija na – samoljublje.

Iako se mnogi koji su proveli duže vreme sa narcisoidnim osobama kunu da se ne boje više ni pakla a kamoli smrti, narcizam je ipak, na velika vrata, kroz muziku, filmove, potom kroz društvene mreže, od patološkog postao poželjan, potom preovlađujući i najzad, dominantan način kroz koji se manifestuje ego. Ogledalo kroz koje se narcizam ogleda evoluiralo je od jezerske vode mitološkog Narcisa preko medija do društvenih mreža koje su zagledanost u sopstveni odraz podigle na nivo besmislenog savršenstva u vremenu opčinjenosti slikama.

Narcisa je oduvek bilo ali nisu bili u modi. Društvo nije blagonaklono gledalo na podivljale forme individualizma. Neka od psiholoških istraživanja koja su se bavila prirodnom rasprostranjenošću ovog karakternog profila utvrdila su podnošljivu proporciju jednog narcisa na sto ljudi sa kojom se moglo izaći na kraj. Onih preostalih 99  razvilo je niz tehnika neutralizacije socijalno napornog, katkad nepodnošljivog  narcističkog delovanja. I laici i nauka opisivali su ih kao samožive osobe  koje preterano hvale svoja dostignuća, žive od komplimenata i izraza divljenja, s uverenjem da niko i ništa ne može da  funkcioniše bez njih. Karakterisalo ih i nadmeno ponašanje, prezir prema onima koje su smatrajali nižim od sebe, ali i preosetljivost na svaku kritiku. Okruženje ih je izbegavalo, pojedinci zarobljeni u kandže tuđe narcisoidnosti su trpeli, a psiholozi i psihijatri – lečili.

Narcizam – tamna strana individualnosti

Psihološki gledano u svakom biću postoje različite manifestacije ega, od skromnosti do narcisoidnosti. Egoizam nije izum našeg doba niti je apriori pežorativnog karaktera. Često je bio pokretačka sila u osnovi mnogih ljudskih poduhvata, od ljubavnih romansi preko ratova, pa sve do mnogih uspešnih poslovnih postignuća. Od teorija individualizma preko racionalnog i prosvećenog egoizma u funkciji akcije, postepeno se prihvatalo da je moralno i ispravno ako pojedinac slobodno odlučuje da sledi svoje kratkoročne želje ili dugoročne interese. Religija koja je, kao vekovima dominantna ideologija pozivala na skromnost i smernost, držeći pod kontrolom sve one fenomene čiji je najmanji zajednički imenitelj narcizam, polako je uzmicala pred novim idejama. Oholost, kao novozavetni sinonim za pojam narcizma, okarakterisana je u Novom zavetu kao greh. Nije greh ako nije protiv savesti – poručivala je oslobođena misao, nezadrživo krčeći put individualizmu iz kog su se potonjim razvojem društva  ekstremni oblici  – od narcizma do nacizma.

Moderno doba kao doba procvata individualnosti donosilo je nove forme identiteta, nepoznate ranijim razdobljima. U izobilju ponude mogućih  načina življenja, rađale su se  i njegove duboke ambivalentnosti, savršena podloga za širok spektar  mnogih aktuelnih lica narcizma. Narcizam se paralelno razvijao na nekoliko fontova:  kao psihološka odnosno karakterna crta, stil ponašanja, ekonomski i politički konotiran fenomen, kulturni obrazac, fenomen integriran u industriju zabave i mas-medije, najzad i kao kolektivno ponašanje ili kolektivna narcisoidnost – koju uveliko živimo.

Epidemija narcizma

U neverovatno kratkom vremenskom roku narcizam je od jednog u nizu psiholoških pojmova postao motiv koji određuje skoro sve ljudske aktivnosti. Za samo nešto više od jednog veka, od kad je termin ušao u upotrebu kao karakteristika ličnosti koja opisuje ono što se do tada smatralo psihološkim poremećajem, pojam je evoluirao – od dijagnoze preko socijalne etikete do stila življenja. On pokreće ekonomiju. Svetska industrija obrće milijarde na proizvedenoj  ljudskoj potrebi za samoobožavanjem. Obrazovni sistem se sada  skoro sasvim bazira na težnji ka ispunjenju potencijalnih ciljeva svake osobe. Roditelji neguju, podržavaju i daleko više vrednuju samopouzdanje svoje dece od njihovih istinskih vrlina ili obrazovanja. Kako je u savremenom društvu veoma  važno imati jak ego i samopouzdanje, sve je više roditelja koji se dive svojoj deci, pripisuju im sposobnosti i koje nemaju, samo da bi ih ohrabrili i istakli među vršnjacima.

Do koje mere su se promenile društvene vrednosti pokazuje podatak da je u 2015. godini više ljudi poginulo praveći selfi fotografije, nego od napada ajkula!? Američka NVO Rawhide objavila je još statistike na ovu temu: 75% svih fotografija objavljenih na društvenoj mreži Snapchat su selfiji, na Instagram se svakih 10 sekundi postavi po 1.000 selfija, a 19 od 20 tinejdžera je bar jednom u životu fotografisalo sebe.

Iako se među retkim glasovima razuma  tehnologija često optužuje da  podstiče narcizam, ona je ipak samo sredstvo kojim se narcistički porivi lakše i brže realizuju.  Autori knjige „Epidemija narcizma“ koja je objavljena 2009.godine su utvrdili da je, među trideset sedam hiljada studenata, porast narcisoidnih osobina od osamdesetih godina do danas vrtoglav kao i stepen porasta gojaznosti. U velikoj meri ova epidemija je generacijska: prema istraživanju Nacionalnog zdravstvenog instituta, 10% mladih Amerikanaca pokazuje simptome narcisoidnog poremećaja ličnosti, dok su svega 3% starijih razvila pomenute karakteristike. Narcizam, a ne ljubav, trenutno pokreće svet.

Dosledno nedosledni

U tumačenju masovnosti ovog fenomena psiholozi su saglasni da nikako ne može biti reč o genetskoj predispoziciji za razvoj narcisoidnog poremećaja ličnosti, već o socijalnom okruženju i uticaju odraslih. Porodica, prva i najvažnija sredina u kojoj se oblikuju društvene  relacije, i sama “razapeta” između tradicionalnih vrednosti i agresivnog nametanja novih obrazaca, apostrofirana je kao najodgovornija za stvaranje malih narcisa svojim konstantnim preteranim pohvalama i nekritičnom udovoljavanju svim zahtevima dece, čime se usađuje trajna potreba za divljenjem. Fokusiranost na razvoj samopouzdanja bez razvoja ostalih osobina i fundamentalnih vrednosti, iznedrila je sebične generacije koje žele da dobijaju a ne pružaju, koje ne cene ništa izvan sebe, nespremne na kompromis i balans koji su u njihovom sistemu vrednosti “zapamćeni” kao osrednjost od koje beže. Rezultat se ipak u konačnom oteo kontroli, jer je, umesto snažnih individua stvorena vojska zaslepljenih sopstvenim egom kojima ništa nije dovoljno dobro i vredno.

Pojavno gledano, analogno mitu o Narcisu, dominira mišljenje da je narcisoidnost, narcistički poremećaj ličnosti karakterističan za osobe koje previše vole sebe. Međutim, istina je sasvim drugačija i prilično bolna: narcizam nije opčinjenost sobom već predstavom o sebi. Ne onim što neko jeste već kakvim se prikazuje. Narcis ne može da  voli istinski čak ni sebe. Njegov identitet je difuzan i prazan, a ponašanje kameleonsko, zavisno od tuđe podrške i divljenja, satkano je od strahovitih protivrečnosti često zbunjuje okolinu. Zbog izuzetne osetljivosti na najmanji poraz, narcisoidne ličnosti su dosledne jedino u sopstvenoj nedoslednosti – jednog trenutka šarmantni, drugog – hladni i proračunati, a trećeg – sasvim nepredvidivo, besni.

Koliko god je mit o Narcisu dramatično poučan u  traganju za sopstvenom merom egoizma  u svetu samoljublja, toliko je u nastavku ovog  mita iz pera  Oskara Vajlda, poznatog po tome što je na pitanja carinika šta nosi sa sobom, odgovarao “Ništa osim svog genija”,  savršeno oslikan apsurdni besmisao sveta sučeljenih narcisa. U njegovoj interpretaciji, kada je Narcis umro, došle su šumske vile i zatekle dotle slatkovodno jezerce pretvoreno u krčag slanih suza.

– Zašto plačeš? – upitaše vile.
– Plačem za Narcisom – reče jezero.
– Ah, nimalo nas ne čudi što plačeš za Narcisom. Ti si bilo jedino koje je imalo priliku da izbliza posmatra njegovu lepotu – nastaviše vile.
– Pa, zar je Narcis bio lep? – upita jezero.
– A ko bi to, osim tebe, mogao bolje da zna?!? On se svakog dana naginjao s tvojih obala nad tebe.
Jezerska voda je za trenutak zaćutala. Najzad reče:
– Ja plačem za Narcisom, ali nikada nisam primetila da je Narcis lep. Oplakujem Narcisa zato što sam uvek, kada bi se on nagnuo nad mene, mogla u dnu njegovih očiju da vidim odraz sopstvene lepote. „

Slobodan i izgubljen

Prosto je neverovatno koliko smo kao društvo nespremni da “pročitamo” istorijske poruke i dekodiramo mitološke pouke i koliko smo od teško osvojene mogućnosti da budemo autentična  individua olako izabrali da postanemo narsici. “Uvenuli” mitološki Narcis, čak i bez potonjih naučnoutemeljenih obrazloženja, dovoljno je snažna metafora pogubne samodestrukcije narcizma koju smo nekritično podigli na pijedestal najpoželjnijih osobina 21. veka. Kad se malo razgrne blještavilo slika, opsednutost  svojim odrazom suštinski proizvodi zanemarivanje, zapuštanje i napuštanje sebe. Ta pojednostavljena predstava bez sadžaja bez stvaralačkog i razvojnog, ne obogaćuje već osiromašuje.  Žrtvovanje samog sebe predstavama u osnovi je propadanje zbog jedne opsene i privida.  To, na žalost, postaje vidljivo tek kad ponestane vremena za promenu.

Nesrećno je svako telo koje živi samo za sebe i samo sebe radi. A pravu meru svoje nesreće uviđa tek kada počne da stari – zapisao je Ivo Andrić.

Ni najveći individualci na svetu nisu odricali potrebu pripadnosti nekom entitetu. Veliki Nikola Tesla, po mnogo čemu socijalni osobenjak, ipak je tvrdio da smo svi deo celine. “Iako smo slobodni da  mislimo i delamo, mi se držimo zajedno, kao zvezde na nebeskom svodu, neraskidivim vezama. Ove veze se ne mogu videti, ali možemo da ih osetimo.” –  zapisao je u svom članku  “Problem povećanja ljudske energije”. Aktuelno pitanje mere između potrebne i poželjne  individualnosti, njegovu moralnu i uopšte vrednosnu konfuziju, možda najbolje dočaravaju Kafkine reči: “Ti si slobodan i zato si izgubljen.”

Na kraju, za one koji još uvek imaju potrebu za introspekcijom i želju da  život učine svrhovitim, koliko god nas okolnosti usmeravaju da negujemo narcise, važno je sačuvati bar  tragove Zlatoustog u sebi. “Nije sreća biti voljen. Svako voli sebe, ali voleti drugog, to je sreća! Što više volimo i dajemo se, to više naš život zadobija smisao i vrednost. Zakon ljubavi nije zapovest nego poziv na sreću.“ – tako je nobelovac Herman Hese, između ostalog, sažeo potragu za ličnim identitetom i katkad teškim i mukotrpnim procesom samoostvarenja.

Ostavi svoj komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su obeležena sa *