INFO PULT – antivodič kroz Beograd
Ponoć je odavno prošla, ali Glavni trg nije sav u mraku. Štaviše, jedan izlog blješti i privlači pažnju ― iz daljine podseća na svetionik, budi nadu u ovim mračnim vremenima. Nalazi se tačno između Beoizloga i kafića Pleroma, a odmah prekoputa fontane. Prostor je kvadrat bele svetlosti, sa golim zidovima, pultom na sredini i službenikom iza pulta. Sve je čisto, svedeno i prazno. Iznad izloga, slovima koja se naizmenično pale i gase, piše ― Tourist Info.
„Najzad smo vas našli!”, ulazi zadihana dama sa detetom.
„Dobra Vam noć, madam.”
„I Vama, dragi gospodine!”
Službenik učtivo čeka da žena malo dođe do daha, pa je onda pita:
„Kako mogu da Vam pomognem?”
„O, vidite, moj mali i ja, mi smo na proputovanju, pa smo hteli da se raspitamo šta ovde ima zanimljivo da se vidi.”
„Na pravom ste mestu, madam. Postoji li nešto što Vas naročito zanima?”
„Hoćete da kažete da vam je izbor tako veliki?“, žena će pomalo podsmešljivo. „Mislila sam da ovde ima najviše dve-tri stvari i to je to.”
„Grešite”, službenik rasu na pult desetak različitih svezaka. „Izbor je toliko veliki da nam ni tuce antivodiča nije dovoljno. Evo, pogledajte…”
Gospođa poče da razgleda, prvo nepoverljivo, a onda sve više šireći oči od iznenađenja:
„Stvarno nisam očekivala… Da budem iskrena, rekli su mi da je ovo teška provincija.”
„A, ne, madam, nikako! Beograd Vam je ozbiljna metropola, imamo ponešto za sve ukuse.”
„Vidim… Pa ipak, ne znam. Da li biste Vi mogli nešto da nam preporučite?”
Službenik otvori jedan od antivodiča i pokaza ga ženi i detetu. Knjižica je bila bogato ilustrovana prilozima iz crne hronike.
„Ništa lakše”, reče. „Hit svake naše sezone su porodične tragedije. To Vam je nešto kao domaći specijalitet, pošto su, znate, ovde svi porodični ljudi. Na tom polju smo u skladu sa najvišim standardima održivog razvoja, ne zavisimo od tuđih resursa, sve se uzgaja na domaćoj nesreći. I, naravno, kako ove tragedije umeju da budu prilično ’razbarušene’, većina agencija turistima nudi gratis kecelje i kabanice.“
„Sjajno, to nikako ne smemo da propustimo, jel’ tako, dušo?”
Mališan je, umesto odgovora, samo klimnuo glavicom i nastavio da liže lilihip.
Gospođa je listala dalje.
„A samoubistva nemate?”
„Kako da ne, samo se ona nalaze u drugoj brošuri, ovoj što se zove Otuđenost.”
Žena je s uživanjem proučavala i Otuđenost, sve dok se nije zaustavila na mapi gusto istačkanoj nekakvim crvenim i žutim čiodama.
„A ovo?”
„Da vidim… Ah, mislite na lampice! Tu smo za Vas obeležili lokacije gde ljudi umiru sami i očajni. Crvene lampice označavaju mesta gde se to već dogodilo, a žute ona gde se samrtni ropac očekuje svakog časa.”
„Kakva ažurnost! Svaka čast!”
„Samo radimo svoj posao, madam”, konsijerž je skromno slegnuo ramenima. „Možete čak i da se kladite za koliko dana će susedi otkriti telo, turisti u tome uživaju! I, pazite, nisu to sve isključivo penzioneri…”
„Nisu?!”
„Videćete, ima tu i karijerista koji nemaju ni kuče ni mače…”
„Vrlo šarmantno, zaista”, reče dama, „a pomenuli ste i obrazovne sadržaje?”
„Evo, pogledajte”, službenik otvori antivodič na kome je pisalo Društvene tragedije. „Na karti su Vam obeležene znamenitosti, a ovaj divan grad ih ima na pretek ― pozatvarane fabrike, propala preduzeća, napuštene škole, neuslovne bolnice, šta god Vam duša poželi!”
„Preporučujete, dakle?”
„Da li preporučujem! Verujte mi, to ne može da se prepriča, može samo da se doživi. Takva slast… Doduše, u Beogradu se slast beznađa oseća svuda, ali posebno na ovim mestima…” Službenik se odjednom uozbiljio: „Ipak, dužan sam da Vas upozorim da je to izuzetno zahtevna tura, sluša se prvo istorijat propadanja, onda kako se dekonstruiše država blagostanja, pa dizajn korupcije, gde treba misliti o toliko detalja, itd. Za razgledanje tog tipa odlučuju se uglavnom intelektualci, a bogami, dolaze nam i ekskurzije sa elitnih koledža, onih koje u svom kurikulumu imaju i demijurške predmete.” Zatim je rekao nekoliko imena, toliko zvučnih da se žena zaprepastila.
„Da, da, madam, tako da ako imate ambiciju da Vašeg švrću upišete u neku od tih škola, a vi mi delujete kao baš fina porodica, sad je prilika da stekne prva predznanja iz dekadencije. Što ranije, to bolje. Ako hoće, svašta ovde jedan mladi demon može da nauči.”
„Svakako, svakako”, brzo će dama. „Nije da se hvalim, ali moj mali je izuzetno talentovan, svi njegovi učitelji kažu da ima devijantan um.”
„E, pa, ako je tako, onda nikako nemojte da propustite naše Društvene tragedije!”
Dok su se službenik i dama osmehivali jedno drugom, demončić se namrštio i povukao ručicom, onom u kojoj nije držao lilihip, kraj majčine suknje.
„Šta je, dušo?… Ah, da, sad sam se setila! Da li možete da nam pokažete i antivodič sa prirodnim katastrofama?”
„Prirodnim katastrofama?! Nažalost, madam, to je jedino što još nemamo u ponudi!”
„Ne!”
„Avaj, čak smo i masovna ubistva dobili pre godinu-dve, ali prirodne katastrofe nikako da nam stignu. Imamo neke poplavice, ali nije to to.”
„Teško meni, šta sad da radimo?!”, dama se uplašila da će se plač začuti svakog časa. „Znate koliko deca vole spektakl, da pršti na sve strane, da je mnogo mrtvih. A porodične tragedije jesu lepe, slažem se, ali su možda više za devojčice…”
„Ne očajavajte, madam, naći ćemo već nešto!”, tešio ju je uslužni vrag. „Pa, da, to je rešenje! Madam, ponovo Vas vraćam na Društvene tragedije, samo sada na poglavlje Ratna razaranja. Ovo je izuzetno avanturistička tura, tu će se jedan dečak sigurno pronaći! Izleti se prave po čitavom regionu, u saradnji sa agencijama iz okolnih zemalja. I što je najbolje, u pitanju je interaktivna tura! Znate, mi ne želimo da naši gosti budu samo pasivni posmatrači, već naglasak stavljamo na najsavremenije standarde participacije i transparentnosti. Tako da ako Vaš mališan i sam poželi da potpali neki sukobčić, to svakako može da uradi.”
„Nije li to sjajno, slatki moj! Malo ćeš, eto, da se poigraš sa onim što čika nudi, a ja ti obećavam neki lep cunami u Aziji, dogovoreno?”
Dečkić pogleda u majku crnim očima bez zenica, koje postaše još crnje. Bio je zadovoljan.
Ostalo je još samo da se reši pitanje plaćanja, ali i tu su damu čekala samo prijatna iznenađenja.
„Ne mogu da verujem da su ovo cene. Zaista smešno!”
„To je zato što je ponuda ogromna, madam.”
„Ali da su baš ovoliko niske…”
„Zato ja posetiocima i preporučujem Društvene tragedije, da bi ovdašnji ’bum’ shvatili na pravi način. Odatle dobrim delom proizilazi ponuda svih ostalih antivodiča, bilo da se radi o besparici, izdaji, očaju, nasilju, zarazama… Dobra uprava je, naravno, ključ. Kada imate kvalitetan kadar, kada se vredno i odgovorno radi, dugoročno i racionalno planira, kada svi zapnu, društvo ne može da ne propadne! Mogu Vam reći, od kad je preduzeće Baal, Moloh & Co. pre tridesetak godina pruzelo ovo tržište, doživeli smo pravi procvat. Vrlina je u stalnom padu, a nezaposlenost gotovo na nuli.”
„Ma, nemojte! Sjajno, moram da Vam kažem da ste me baš oraspoložili! I svaka čast za ovako dobar Infopult, nešto slično sam videla samo u Detroitu i Los Anđelesu.”
„Hvala, madam, trudimo se da držimo korak sa najboljima. Beograd krupnim koracima grabi ka tome da postane lider u regionu. A i šire.”
„S pravom, rekla bih! Pa dobro, s obzirom da tako stoje stvari i da su cene više nego prihvatljive, mislim da nećemo propustiti ni jednu turu!”, reče žena i gurnu antivodiče u tašnu.
„Bravo, madam, nećete zažaliti! Uveravam Vas da ovde nijedna priča nema srećan kraj.”
„Čuješ li ti to, Azazele Junioru?”
A Azazel na to izvuče lilihip iz usta, nasmeši se od uha do uha i reče:
„Svetski!”
Uđe druga grupa turista ■
(iz neobjavljene knjige “Antivodič kroz Beograd”)
