Upoznaj klasike: Plava grobnica, Milutin Bojić
Opelo srpskim vojnicima
Po Plavoj grobnici savremenici pamte Milutina Bojića, tog stvaraoca pesničkog opela srpskim vojnicima koji su svoj život okončali daleko od zavičaja, u dubinama Jonskog mora, gde su ih iznurene ranama i bolestima smeštali na malo ostrvo Vido, a njihove leševe spuštali u more. Od januara do marta 1916. godine tako je sahranjeno 4847 srpskih vojnika.
Plava grobnica svakako je najpoznatija pesma iz zbirke Pesme bola i ponosa koju je pesnik Milutin Bojić, i sam učesnik i svedok stradanja srpske vojske i naroda, objavio u Solunu 1917. godine, neposredno pred svoju smrt. Vrhunac himničnog raspoloženja, zbog kog je često osporavan, ostavši u senci Dučića i Rakića, Milutin Bojić dostiže upravo u svojoj najpoznatijoj pesmi Plava grobnica. Plava grobnica, svečana i retorična stapa se sa lirskom vizijom mira plavih morskih dubina. Tragično povlačenje srpske vojske i naroda u Prvom svetskom ratu preko Albanije do Grčke bili su pesniku inspiracija za ovu pesmu koja se danas izvodi pri skoro svim značanjijim nacionalnim datumima i jubilejima.
Stojte, galije carske!
Pesma Plava grobnica je u obliku obraćanja. Ona ima četrnaest strofa, a svaka strofa se sastoji od četiri stiha. Stil pevanja je dirljiv i uzvišen, a osnovno osećanje koje preovladava je rodoljublje. Sastavljena je iz tri poetske celine, koje počinju stihovima “Stojte, galije carske!”.
Prva poetska celina poziva na tišinu i na dug minut ćutanja. Pesnik odaje poštovanje palim vojnicima Prvog svetskog rata. Naziva ih “prometejima nade” i “apostolima jada”, jer nisu sahranjeni u zemlji uz opelo, suze najmilijih i ispraćaj porodice, već su bačeni u morske dubine. Zbog toga njihove neuspokojene duše lutaju okolo tražeći put u carstvo nebesko. Svi koji plove morima iznad plave grobnice svojom plovidbom narušavaju tišinu i spokoj koji u morskim dubinama treba da vlada. Zato pesnik želi da zaustavi galije carske i poziva na potpuni mir i tišinu nad tom svetom vodom. On želi da izvrši vojnički čin opela u kojem je sve podređeno tišini, bezvučju da se ne bi narušio večni pokoj palih četa, braće koja leže jedan do drugoga u groblju među algama i usnulim školjkama. Na taj način pesnik izražava svoje duboko poštovanje, patriotsku i ličnu ljubav i tugu za izmučenim umrlim ratnicima daleko od otadžbine za koju su se borili. U iskazivanju bola i tuge učestvuje i priroda.
Druga poetska celina je okrenuta budućnosti u kojoj će stradanje “braće moje” i “ovo groblje” biti svetla prošlost, ponos, večni bol, ali i podsticaj. Ovde se upućuje poziv galijama carskim da “Na groblju braće moje zavite crnim trube”. U tom pozivu je želja da se crninom izrazi poštovanje prema onima koji su tu sahranjeni, ali i želja da trube zaneme i ne naruše tišinu plave grobnice. Za pesnika stradanje naroda je “strašna tajna epopeje”, to je podvig, skoro nestvqran u svojoj dramatičnoj veličoni, dostojan večnog poštovanja koje će trajati u pamćenju kao bajka koja ide s kolena na koleno. U toj bajci će buduća pokoljenja tražiti i nalaziti svoje uzore koji će ih napajati snagom i zanosom. Zato nije slučajno što se upravo nošeni ehom ove pesme mladi ljudi danas često vraćaju na mesto odakle su put morskih dubina pošli njihovi preci. Spomen obeležje na ostrvu Vido, pokraj Krfa, stalno je puno posetilaca, kao i groblje na Zejtinliku u Solunu, gde je pokopan Milutin Bojić.
U trećoj poetskoj celini Milutin Bojić se ponovo vraća plavoj grobnici i dijalogu sa zamišljenim carskim galijama koje bi se mogle ponovo pojaviti na vidiku. On traži da utrnu buktinje i da galije, pošto se opelo svrši, pobožno i nečujno klize u crnu noć i daljinu. Zahtev za tišinom je ponovljena želja da galije “klize tihim hodom” i time odaju poštu onima koji su sahranjeni u dubinama Jonskog mora, ali je sada i izraz želje da kroz tišinu, “mrtvi čuju huk borbene lave” i tako se uvere da su doneli slobodu svojoj deci. Daleko, u otadžbini, čuje se huk borbenog pokreta i naslućuje svetlost oslobodilačkog poprišta, a ovde, nad grobnicom očeva, gospodari samrtna tišina. Zato pesnik služi opelo “bez reči, bez suza i uzdaha mekih”, a u njegovoj duši sjedinjuju se tiha molitva i bojni zov “doboša dalekih”. Nad plavom grobnicom više ne lebdi samo tuga i bol zbog stradanja, nego se budi nada da će biti izvojevani pobeda i sloboda.
Ova pesma, toliko dostojanstvena i snažna, i danas, jedan vek kasnije, treperi krošnjama drveća na ostrvu čije ime ne bismo ni znali da ga krvlju nisu ispisali srpski junaci, a stihovima ovekovečili pesnici. Iako neke druge „galije“ danas plove Jonskim morem, talasi ovih voda uvek će biti eho davnih herojskih vremena koje su u budućnost poslale hiljade njih kojima su beskrajne morske dubine postale večna kuća. Stojte, galije carske!
Poslušaj i doživi pesmu!