Opis
Đurićeve eseje iz osamdesetih godina možemo videti kao sporadično nastajalu, samim tim nužno fragmentarizovanu, ali i podsticajnu raspravu o istoriji kao naročitom znanju koje jednim svojim tokom stremi u prošlost, u njene svetle i sumračne epizode, da bi se otuda uvek iznova vraćala i, obremenjena stečenim iskustvom, suočavala svojim savremenim tokom sa prvim i poslednjim pitanjima aktuelnog društvenog iskustva.
Uvek podrazumevajući ovo dvojstvo, uvek pretpostavljajući susret znanja o istoriji koja je završena i potrebe da se razumeju društveni tokovi koji su upravo u toku, metaistorijski eseji Ivana Đurića otkrivaju zainteresovanu perspektivu u kojoj se samosvesna poetika istorije prepliće sa samosvesnom voljom da se društvo istraži i spozna u datosti neponovljivog trenutka, pred istorijskom slikom koja se tek oformljuje i naslućuje. Istoričar utoliko ne može biti neutralan. On nastoji da kroz esejističku formu razumevanja ispita samu svoju profesiju, najpre onu najužu, vizantološku, a potom i istoriografiju kao naučnu disciplinu, da bi se potom okrenuo društvenim izazovima koji imaju istorijsku dimenziju i istorijsku dinamiku.
Gojko Božović
Recenzije
Još nema recenzija.