Kada se nakupi množina slika, misli i događaja, potiskujemo ih u bočne rezervoare memorije, pa nadalje idemo kroz život rizikujući da i ovlašna vranica izazove eksploziju reminiscencija. Buktinja koja tada nastane opustoši trenutak u kom smo se našli a osvetli davni događaj, situaciju, likove…
Čitajući „Ništa koje može sve“ na ovom blogu, zatekoh se kako, namah rikošetom udaram u davni događaj i palim fitilj iz čije iskre će detonirani uspomena koju je život duboko pokopao i daleko od svesti odložio.
****
Te godine sam redovno išao na vežbe iz krivičnog prava. Nije me naročito intresovala materija ali asistent, vremešan sudija-praktičar, Zlatić, bio je pravi mađioničar da suvu materiju udžbenika oboji iskustvom prakse, dajući joj, tad, pun ukus života (kakav akademski eksperti nikada nisu u stanju da pruže). Kod njega se gradivo nije učilo i pamtilo, već se kroz njegove primere proživljavalo, sa obe strane linije: i iz ugla učinioca krivičnog dela i iz ugla advokata, tužioca i sudije koji moraju da prepoznaju, rastumače, prilagode i daju najprimereniji zakonski odgovor na tu situaciju i tog čoveka.
Vraćam se kući kroz jesenji sumrak, još uvek sasvim neizašao iz magije kojoj sam prisustvovao u amfiteatru, kad mi se sučeli poznata prilika:
– Gde si ti sinoć?
Mića Tamburica. Došao još prošle jeseni iz Bele Reke podno Cera, kraj Lipolista, tamo od Šapca, i upisao – matematiku. Intresantan lik sa kojim me je povezalo druženje u „Abraševiću“ gde sam preplitao nogama u opancima a Mića prstima po žicama tamburice. Izgledao je, u najmanju ruku čudno, bez jednog prednjeg zuba, uvek sa nekom ešarpom oko vrata i „terzijanom“ (trzalicom za tamburu od obrađenog roga) u džepu. Obučen uvek skromno, što u ta vremena nije bila prepreka da se ljudi druže i putuju kroz život, smejući se i plačući zajedno, uvek sa malo para u džepu, nije bio cicija. Naprotiv. Voleo je razgovor i druženja.
– Imam kolokvijum prekosutra. Nisam mogao da dođem na probu.
– Jel ok? Spremio?
– Ma, jeste, otkačiću to lako.
– Ako imaš vremena da odemo na piće? A ako ćeš da još malo utvrdiš gradivo…
Kada imaš dvadeset godina, ne pokušavaš da nađeš razlog koji bi te opravdao da izbegneš poziv i uđeš u kafanu. Upravo sam bio u procesu formiranja profila mladog i perspektivnog alkoholičara i trenirao dižući crtu sa dva, na tri, četiri… konjaka. Ne znam zašto, ali vinjak mi je bio mrzak. Konjak – e, to je nešto drugo (verovao sam, tada, čvrsto).
I, uđosmo u bife „Park“. Tih kasnih sedamdesetih još nisu bile nestale korpice sa barenim jajima nasred stolnjaka od plavog kanafasa, sa ogromnom, neočekivano lakom pepeljarom od aluminijuma (najčešće plavom i žutom). Sredovečna konobarica diskretno osenčene nausnice tamnim maljama, utegnuta u uvek broj manji teget sako i suknju, na belim borosanama priđe i mi naručismo.
– I? Šta ima novo?
Razgovori sami nađu put da se razviju i razgranaju, da obuhvate, zavuku se, udube, ili tek plitko okrznu odlazeći ka novoj temi. Ne sećam se kako smo došli na priču o nuli. Verovatno je bilo u vezi sa nekim Mićinim predmetom na fakultetu. Odjednom, zavrteli smo se oko te apsolutne nule. Vinuli u kosmos, spustili na dno Celzijusa i Farenhajta, stekli u preseku Dekartovih H i U osa… Mića je autoritativno ušetao u paralelizam antimaterije prolazeći kroz kapiju nule, a ja sam branio tvrđavu logike društvenih nauka osvrćući se na nulu iz mog, da priznam, više zdravorazumskog nego naučno-nabubanog, ugla.
Sumrak se pretvorio u veče, veče u noć. Bife se praznio. Ostali smo nas dvojica, poravnat stroj praznih čašica konjaka na ivici stolnjaka, pepeljara puna presavijenih pikavaca «Drine bez filtera» i konobarica koja sve češće pogleda na ručni sat odbrojavajući vreme do kraja smene. Ugasila je svetlo pa ga upalila, i tako par puta (poznat svetlosni signal kojim je osoblje označavalo fajront).
Izašli smo u noć. Hladan jesenji vazduh je odjednom duplirao dejstvo maligana što su kolali kroz nas. Pozdravili se i krenuli, svako ka svom stanu. Posle par koraka čujem: Mića me zove. Okrenem se.
– Znaš, nešto mi sad pade na pamet – kaže vraćajući se nesigurnim korakom. – Vidiš ovu kafanu? Dobro je pogledaj! E, vidiš, siguran sam da nikada nije u njoj vođen pametniji razgovor. Nas dvojica imamo čast da smo mu bili akteri. – tu napravi pauzu trudeći se da ostane mirno uspravan.
Pomislih da se opet okrenem kad on nastavi:
– U stvari, nas dvojica smo dve obične budale. Pametni ljudi ovde razgovaraju šta je ko pojeo, pojebao, koga zajebao i koliko zaradio. A ti i ja – tu, opet zastade, jedva primetno se klateći – ti i ja smo nešto drugo.
Namignu mi. Namignuh i ja njemu i odosmo svaki na svoju stranu.
Život je prebrzo požurio da odmota klupče. Eno, danas, Miće negde u Beloj Reci, tamo pod Cerom, retko ga viđam.
Evo i mene, ovde gde sam.
Mislim da je, onako pripit, bio u pravu – nas dvojica i danas, jesmo „nešto drugo“!
P.S.
Uspomene otišle iza teške pozorišne zavese da na sceni naprave prostor za nove. Čuče i čekaju ovakvu priliku, kakvu meni darova „Ništa koje može sve“, pa da iskoče i pretvore se, makar u priču, kada već ne mogu da se ponove nekadašnjim žarom, ukusom i mirisom.
Možda i jeste jedina svrha umetničkog dela da podstakne?! Ne da pokaže, ne da pouči, ne da prosvetli ili osvešta, već samo da potakne čitaoca da krene u avanturu prepoznavanja i upoznavanja sebe kroz pročitano!
Kažem – možda!