Spasovdan. Kao i svake godine išla sam u Vaznesensku crkvu da se u pojanju pridružim tamošnjem horu. Međutim, ovoga puta posle liturgije nisam išla s litijom. Hor je ionako zakasnio da zauzme svoje mesto iza patrijarha, sveštenstva i zvanica. Nevernički sam odlučila da napravim sopstveni krug od crkve, Ulicom kralja Milana, do moje kuće u potrazi za novim cipelama. (Ah te cipele!)
Zaustavivši se na prelazu da sačekam zeleno svetlo za pešake zapazih visokog, zgodnog savremenog beogradskog dendija u društvu dvojice-trojice, nešto manje naočitih, poslovnih muškaraca. Uistinu, bilo je teško ne zapaziti ga: prvo, pojavom, a, drugo, glasnim govorom.
Hodali su iza mene još nekih tridesetak metara, dok se ne zaustaviše pred sajdžinicom, gde sa vlasnikom prokomentarisaše litiju i zastoj u saobraćaju njome izazvan.
Uprkos tome što je odelom, pa i držanjem, odudarao od skromno odevenih prolaznika, i uprkos ženskim hormonima koji ne bi propustili da u sećanje vraćaju „zgodnog dendija“, pamtim samo njegove reči koje dopreše do mene:
„Pohapsiše sve koji imaju para… Mene ne interesuju pošteni, nego bogati. Kome ću robu prodavati?“
Pitam se da li je samo u Srbiji poštenje izašlo iz mode, postalo out of fashion mentalna garderoba? I šta će mi uopšte moderne cipele ako sam ja mentalno out of fashion?
Opet na Spasovdan, ali 2018.
Često prolazim prored one sajdžinice i viđam dendija. Zgodan i dalje, ali na njegovoj odeći jedva vidljivi tragovi nekadašnjeg sjaja. I novo pitanje mi prođe umom: gde novoprispeli bogati kupuju satove?
*iz knjige u nastajanju, trajnom, Nesvakodnevne misli ili Dnevn(ičk)e beleške