Close

Limarska radnja, na korist komšiluku. Pekara u kojoj su komšije tolile glad, poznata po bureku s kiselim kupusom i piti s tikvicama. Od nedavno – cvećara. Udešena s ukusom i po načinu najlepših cvećara kakve se danas retko viđaju i po zapadnoevropskim metropolama.

Mlada cvećarka, svetle kose vezane u rep, lepih i blagih crta lica. Na njoj uštirkane bela bluza i tamna kecelja.

Foto preuzet sa Google

Njen lik se u oku duha mog meša sa likom mlade, tamnokose cvećarke koja je na pijaci Zeleni venac, opasana keceljom, uz svoju baku, prodavala cveće iz sivih limenih kanti. U mojoj, u ono vreme detinjoj, mašti delovala je kao oživljena Elajza Dulitl i zamišljala sam kako će je jednog, ne dalekog, dana Henri Higins odvesti do visokog društva.

U oku duha javlja se lice, grubo i izobličeno od mape dubokih bora, koje i danas na pijaci viđam. Starošću je dostigla i prestigla svoju baku, koja već odavno na pijacu ne izlazi. Kosa joj je, sada proseda, i dalje vezana u rep. A pod prinudom gradskih (pijačnih) urbanista, stare limene kante zamenila je novim limenim vazama obojenim u zeleno.

Dve beogradske ruže koje se verovatno neće sresti sem u oku duha mog.

Jedna je, možda, kao Šoova Elajza, sanjala o otmenoj, lepo uređenoj cvećari. Druga je ostvarenje tog sna.

Emilija Cerović Mlađa

Ostavi svoj komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su obeležena sa *