Svojta

Opis

U  romanu „Svojta” mostarskog pisca Adnana Repeše, u kojem se, poslednjih godina Jugoslavije, u zapadnoj Hercegovini, svet posmatra najpre očima deteta, a potom, kada počne rat, kada zavladaju smrt, užas i beznađe, i očima mladića koji se, negde, sa smrću, a time i sa životom, već pomirio. Preživeće možda samo da bi napisao ovaj predivan i prestrašan tekst.

Da stvar bude komplikovanija – na isti način na koji je komplikovan i Bora Ćosić u romanu „Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji”, ili Danilo Kiš u „Bašti, pepelu” – dete uglavnom posmatra one oko sebe, dakle „svojtu”, roditelje, bližu i dalju rodbinu, komšiluk i drugare, opisuje ih s detinjom otvorenošću i brutalnošću, jedino što je humor kod Repeše suzdržaniji nego kod Bore Ćosića (jer, slutnja rata prekriva razoružavajuće dejstvo humora), a rečenice koje, zbog nečeg, u svojoj melanholičnoj tvrdoći podsećaju na hercegovačke predele, čak i kada su nežne, oporije su nego kod Kiša (a da pripovedač nije ništa manje osetljiv od preosetljivog Andreasa Sama). A onda počinje rat, baš kada pripovedač izlazi iz detinjstva i ukorači u mladost. Možda se Repešino majstorstvo nigde ne vidi bolje nego u opisima jakih mesta o koje se pisci, najčešće, razbijaju onako kako se talasi razbijaju o stene. Ali Repeša pronalazi meru u suočavanju sa smrću, strahom, glađu, samoćom, razaranjem. Iza tih mirnih rečenica steže ono neizrečeno, a doživljeno. Iza njegove gotovo nepristojno suzdržane rečenice u kojoj nema neumerenih reči niti prejakih osećanja (a da, istovremeno, nema ničeg drugog do reči i osećanja), u njenom krivudanju i oklevanju – kao da traži, poput vode, najkraći put, ali ga ne nalazi, nego mora da ga probije – ostaje poriv da čovek vrišti (od užasa ili muke), plače (od beznađa i tuge), ili, naprosto, kroz vrisak i jecaje, shvati da se susreće s vrhunskom književnošću na ovom jeziku. (Ivan Milenković)

Svojta je knjiga koja kroz kratka poglavlja, fragmente ali i poduže prozne cjeline govori o jednom iščezlom vremenu, o rascjepu unutar jedne porodice, o ljudima koji su na razne načine veličali događaje koje autor pamti. To su oni događaji koji za sobom ostavljaju ožiljke, a kad ožiljci zacijele, ostaje samo praznina koja kasnije prerasta u čuđenje. Ali ovo nije knjiga samo o tome, ovo je ujedno i topla priča o ljudima s kojima je autor dolazio u kontakt, s onim ljudima koji su defilirali kroz porodicu i na taj način postajali „svojtom“.